Sa dubokim poštovanjem prema samom postojanju, poštovanju prema sebi, na prvom mestu, prema tebi, prema svima nama, malima, beznačajnima u dubokoj rupi beskonačnosti zvanoj svemir, ja cu se opozvati na moj jučerašnji razgovor sa tobom... (Dalje)
Kada se reč preda pokretu, govor gubi na važnosti. Reči više ne postoje. Ovo što ja koristim, neka ne budu reči više. Neka bude moje ogledalo, lik, odraz, slika koja iskreno govori o onome kako se trenutno oseća.
Ne želim da postavljam neku novu doktrinu.
Ne želim da se prikazujem kao veliki patriota.
Ne želim da pljujem po nekim određenim ljudima.
Niti mogu išta od ovoga.
Ne još.
Imam dvadeset godina. Idem na fakultet. Slušam ostrašćene govore i parole obrazovanih ljudi koji su tu gde jesu da bi nas učinili „humanim akademskim građanima“, na prvom mestu. A za čije babe zdravlje?! (Dalje)
Malo je čudno pisati o nekom s kim se čuješ telefonom ca. 2 puta dnevno i razglabas do besvesti. O Divljakuši sam pisala negde na početku svoje blogovske karijere, bio je to treći ili četvrti post i sada ga čitam i kontam da sam ostala nedorečena. Mislim, zaista je teško da se neko ko vam znači neizmerno mnogo strpa u par redova. Ne mogu ja da opišem taj feeling kada samo izgovorim "DIVLJAKUŠA", sa naglašenim svim slovima, sa slikom prave divljakuše koja automatski sine u mozgu svaki put kada pomislim na svoju Divljakušu, sa opasnim nadiranjem adrenalina kada zajedno kujemo neki plan... Jednostavno, treba je poznavati. Drugačije ne može. Ja samo želim da ponekad napišem ponešto... Čisto da bih se kasnije vratila ovde i posle nekog "vremena" ponovo nešto napisala o njoj. O osobi koja je moj najbolji prijatelj. Uvek.
Kao što rekoh na početku, ovo je priča o Luna-nu, inspirisana Čudesnom pričom o Petru Šlemilu, obradjena na potpuno vavilonski način (ako ne verujete, pročitajte P. Šlemila, ne iziskuje puno vremena jer ima malo strana, ali navodi na razmišljanje i odvodi u neki poseban svet…jako je simpaticna, i obradjuje meni omiljenu tematiku- trgovinu onim što ne može da se proda, u ovom slučaju je to bila senka gospodina Šlemila, ja bih isto govorila o senci…dakle, senku sada ja pozajmljujem, ali vratiću je svom vlasniku kad napišem priču, a knjigu sam ostavila nepročitanu pored svog kreveta samo da ne bih bila povedena idejom pisca…znam da je senka prodata, ali hoću svoj kraj…).
Luna-n je mladić lepog izgleda, naočit, pristojan, sasvim na mestu, ma takvog bi svaka za sebe poželela! Šta drugo reći…izuzev činjenice da je ipak malo čudnovat. Čudnovat, rekla bih… Reč kao eho odzvanja sada u mojim mislima…
Ja ga poznajem. Naravno, kako bih drugačije i napisala priču. Razgovaram sa njim svako veče. On ima tri oka, a to treće se pojavilo pre par meseci na skrivenom mestu. Neka ostane skriveno… U trećem oku se prelivaju drečave boje duge, zavisi od njegovog raspoloženja. Pre nekih osam stotina drideset godina dobio je na dar od kolege Sunca tu praktično nerealnu sposobnost da boju svojih očiju odredjuje ritmom svojih osećanja. To je nešto što ga čini posebnim. Tako znam kada je ljut, a kada raspoložen za ćaskanje sa mnom. Iskreno, kada sam ga upoznala pre nekih hiljadu i po godina, nisam bila oduševljena. Praktično sam smatrala da je baš gadan. Fuj! I mislim da me je lična odvratnost, više nego načelni razlozi ili predrasude, sprečila da se tada upuštam u neku dublju priču s njim. Tome, inače, doprinose znatno i okolnosti pod kojima smo se mi upoznali. Evo kako se sve zbilo… (Dalje)
Nije vreme za politiku, znam. Nisam planirala da pišem na ovu temu, ali nešto me kopka, pa moram da kažem, čisto da ne ostane neizrečeno. Ne upuštam se inače u bilo kakve rasprave koje imaju veze sa politikom jer smatram da nisam kompetentna za tako nešto. Ne poznajem detaljno sadašnji spektar političara (ali koliko čujem, šarolik je), ne raspolažem dovoljnim kvantumom činjenica, a i dogadjaje koje su mi servirali istoričari u školi (svaka čast svima, da se ne ogrešim) stavljam pod veliki znak pitanja, za svaki slučaj i za ne daj Bože. Ali to ne znači da nemam stav.
Imam ga.
I sad ću da ga iznesem. (Dalje)
Još jedna priča iz trećeg lica. Još jednom se ogradjujem, opet samo potencijal za ideju ostaje, nema mesta za šizofreniju, da se razumemo.
Priroda se usaglasila.
Presuda je doneta.
Biće izvršena bezuslovno i odmah.
Ne postoji pravo na žalbu.
Bubice su pevale poznatu Hotel California.
Gavran je sedeo na grani naizgled bezbrižno i čekao.
Gadna jeza prošla je njenim telom, obustavila tok misli i srušila je na tlo.
Praznina i tišina...
Istog trenutka su se oko nje stvorila čudovišta. Ona iz istočnjačkih legendi, po obliku ljudi sa crnim rukavicama, crnim kapama, crnim očima i avetinjski belim licem. Bića groznih misli i još groznijih namera... Kao lešinari su se okupili oko plena i nežno je postavili u kovčeg prelepih boja. (Dalje)
Ovakve dane volim. Kad bih umela da napravim odgovarajući grafik bilo bi mnogo lakše da objasnim o čemu se radi. Naučiću i to jednom... Umesto toga, poslužiće reči s kojima sam u poslednje vreme posvađana na krv i nož, da ne kažem da me jako nerviraju što ne slušaju... Da su sve dosadne i nepotpune i da svakoj treba guranje da bi se izgovorile u željenoj formi i da bi zvučale onako kako to ja hoću. Sada s dozom rizika pišem reči koje verovatno neće ni na šta ličiti, koje će biti nepovezane, već izrečene, odavno prevaziđene i isfurane. E- baš me lepo briga! I još jednom- baš me briga!!!
Evo:
Ravna linija je tama, horor, smrt.
Ravne linije se bojim.
Šta je glupa ravna linija? (Dalje)
A i treba mi još malo vremena da je upoznam. Kad sam već kod toga, kod poznavanja, reći ću da mi je jako čudno to što ja zapravo jako malo ljudi poznajem... U istinskom smislu poznajem. U mojoj glavi se nalaze svakakve misli za koje samo ja znam i retko kada baš te misli dodju do drugih ljudi, i opet odredjenih ljudi. Da bismo potpuno poznavali osobu, morali bismo joj razmrskati glavu, izvaditi mozak, posebnom i preciznom metodom ga razdvojiti na delove, pa te delove na ćelije, pa te ćelije poslati na super-mega-giga-turbo mašinu koja će da nacrta sve što se unutra nalazi. OK, jeste da mozak funkcioniše kao celina, ali ova mašina bi i to uzela u obzir. Mala digresija... Isto tako, drugi rade uvek nešto neočekivano... Nešto čemu sam se najmanje nadala, ili mozda čak ni to najmanje, ali opet me je ovo sujeverje dovelo do zaključka, nekog mog, naravno, i taj zaključak ne mora da bude validan...dakle do zaključka da se sve stvari dešavaju s razlogom, s dobrim razlogom, mislim "dobrim" u moralnom smislu, a ne "jakim". I desile bi se kad-tad. I uvek kazem: "Ko zna zašto je to dobro..." U principu, sve što se dešava jeste dobro, zavisi samo iz koje se perspektive posmatra. Opet to nije moja tema. Hoću da ispričam priču o Đavolu i devojci. (Dalje)
Gago (http://gaga13.blog.rs/), evo mog domaćeg, u kratkoj formi, sasvim jasno:
Ne varam i ne praštam, ma kako to zvučalo, ma kako mene bolelo... Taj stav se kod mene ne menja...
