Videti kraj, to je nešto najlepše, jer se milijarde nepoznatih dimenzija razbaca u tvom oku...
Autor wavribica | 23 Avgust, 2008 | read_nums (5951)Sa dubokim poštovanjem prema samom postojanju, poštovanju prema sebi, na prvom mestu, prema tebi, prema svima nama, malima, beznačajnima u dubokoj rupi beskonačnosti zvanoj svemir, ja cu se opozvati na moj jučerašnji razgovor sa tobom...
Ti si jedan mali početak. Ja sam mali početak. gomila tačkica, žutih, crvenih, zelenih, plavih... Boja, slika, obličje, konačnost... Da li je iko konačan?
Ja mislim da nije...
Ali u velikom, pustom carstvu tišine mi dišemo, živimo, stvaramo, učimo, činimo to jako dugo, da se tako relativno izrazim, užasno dugo, za naše pojmove, a nismo načinili ni najmanji korak u dubinu tog nečeg velikog, beskonačnog, crnog, što nas okružuje još od vremena pre koga mi nismo ni postojali.
Kako uobličiti nešto što nema oblika? Kako stići na kraj nečega što praktično kao takvo, materijalno, razumljivo, opipljivo, ni ne postoji, samim tim ni nema kraja.....?
Samo sam jako tužna što smo tako usamljeni...svi mi, veliki, napredni, inteligentni... Odnosno, što živimo po tom nepisanom pravilu...... To je slično kao i kada bi na Zemlji postojala jedna osoba, i ista bila neverovatno uspešna, kreativna, nadarena...... 
Hoću da budem velika i da me ima svuda... Da sve dimenzije postojanja dodiruju moji pozitivni talasi, da vidim beskrajne, uzvišene i neverovatne lepote tajne koja vlada Svemirom i da postavim pitanje koje se razliva u duboku tišinu beskraja: gde je kraj? hoću da ga vidim samo s tobom...
Tebi od tvoje Djidje...
Ma ljubim ja tebe jako, filozofki nastrojena djidjo moja :)
A na sva ova pitanja koja si postavila možda ćeš dobiti odgovor usmeno... Ako budem imao inspiracije :)
:-*
Autor del-boy 23 Avgust 2008, 20:57