Vavilonska Ribica -
Autor wavribica | 29 Februar, 2008 | read_nums (1986)
Mislim da se ljudi mogu podeliti prema tome do kog stepena idu u zamišljanju odredjene situacije kada se nadju u njoj ili kada samo razmišljaju o njoj. Neki opušteno prihvate kada im neko nudi pljeskavicu, a drugi automatski zamisle ogromnu smrdljivu mašinu i ružnog, prljavog mesara koji melje nekoga u toj odvratnoj mašini. Pri tom mast bele boje i krv šikljaju na sve strane, a ono što se melje u mašini skiči, otima se i pokušava da pobegne iz situacije gde gleda smrti u oči. Samim tim, dotična osoba koja zamišlja gubi apetit i bude joj muka i kada omiriše veliku, sočnu pljeskavicu, a da ne govorim o tome kako i ne pomišlja da uzme zalogaj.
Mislim da ne želim da pišem o tome šta zamišljam kada ugledam prokletu paštetu!
Baš mi je pre dan-dva sinulo nešto na železničkoj stanici. Gledam voz kako prolazi, osluškujem diddly-dum, šine bruje, ali kada se udubim u taj zvuk, čujem zapravo pesmu. (Dalje)
Autor wavribica | 22 Februar, 2008 | read_nums (2080)

Kada se reč preda pokretu, govor gubi na važnosti. Reči više ne postoje. Ovo što ja koristim, neka ne budu reči više. Neka bude moje ogledalo, lik, odraz, slika koja iskreno govori o onome kako se trenutno oseća.

Ne želim da postavljam neku novu doktrinu.

Ne želim da se prikazujem kao veliki patriota.

Ne želim da pljujem po nekim određenim ljudima.

Niti mogu išta od ovoga.

Ne još.

 

 


 

Imam dvadeset godina. Idem na fakultet. Slušam ostrašćene govore i parole obrazovanih ljudi koji su tu gde jesu da bi nas učinili „humanim akademskim građanima“, na prvom mestu. A za čije babe zdravlje?! (Dalje)

Autor wavribica | 3 Februar, 2008 | read_nums (2719)

Malo je čudno pisati o nekom s kim se čuješ telefonom  ca.  2  puta dnevno i razglabas do besvesti.  O Divljakuši sam pisala negde na početku svoje blogovske karijere, bio je to treći ili četvrti post i sada ga čitam i kontam da sam ostala nedorečena. Mislim, zaista je teško da se neko ko vam znači neizmerno mnogo strpa u par redova. Ne mogu ja da opišem taj feeling kada samo izgovorim "DIVLJAKUŠA", sa naglašenim svim slovima, sa slikom prave divljakuše koja  automatski sine u mozgu svaki put kada pomislim na svoju Divljakušu, sa opasnim nadiranjem adrenalina kada zajedno kujemo neki plan... Jednostavno, treba je poznavati. Drugačije ne može. Ja samo želim da ponekad napišem ponešto... Čisto da bih se kasnije vratila ovde i posle nekog "vremena" ponovo nešto napisala o njoj. O osobi koja je moj najbolji prijatelj. Uvek.

  (Dalje)

    My picture!

Kategorije