Malo je čudno pisati o nekom s kim se čuješ telefonom  ca.  2  puta dnevno i razglabas do besvesti.  O Divljakuši sam pisala negde na početku svoje blogovske karijere, bio je to treći ili četvrti post i sada ga čitam i kontam da sam ostala nedorečena. Mislim, zaista je teško da se neko ko vam znači neizmerno mnogo strpa u par redova. Ne mogu ja da opišem taj feeling kada samo izgovorim "DIVLJAKUŠA", sa naglašenim svim slovima, sa slikom prave divljakuše koja  automatski sine u mozgu svaki put kada pomislim na svoju Divljakušu, sa opasnim nadiranjem adrenalina kada zajedno kujemo neki plan... Jednostavno, treba je poznavati. Drugačije ne može. Ja samo želim da ponekad napišem ponešto... Čisto da bih se kasnije vratila ovde i posle nekog "vremena" ponovo nešto napisala o njoj. O osobi koja je moj najbolji prijatelj. Uvek.

Ona je sexy pravnica. Pametna, crna, pravi sangvinik sa jasno izraženim crtama lica koje odaju odlučnost i sijaju vrištećim bojama (mojim omiljenim). Nema kod nje sivkastog, bež, nekih bledunjavih "bojica"... Lupa se crna, zelena, crvena...  Nema hoću-neću, ima da moraš.    Nema neutralnog, sve je jasno određeno i naglašeno. Izrazita lavica (16. avgust) sa ženstvenim oblinama i klikerom za sve, malo nestrpljiva, nedokazna, podivljala, nenormalno mazna i nežna duboko u duši. Kad otkrijete koliko je nežna, onda je se više ne bojite. Onda čak više ni ne pomišljate na bekstvo glavom bez obzira, niti na pokušaj bilo kakvog samopovređivanja ili samoubistva koje bi vam eventualno pomoglo da uteknete....sa kontinenta gde ta aždaja trenutno obitava!!!

Šaaaaaaalim se! Volim ja nju mnogo. I ne bojim je se. Meni je ona prelepa, prepametna, savršena... To je osoba koja je mene uveliko oblikovala i uticala na moje poimanje nečijeg smisla za humor (njen je neprevaziđen i nezabeležen), osoba koja je uz mene svaki svakcati dan već nekih šest godina (od Gimnazije), osoba s kojom delim toliko zajedničkih stvari i stanja da nekad imam osećaj da sa njom činim jednu osobu koja teži za dve prosečne, iako imamo različita interesovanja i način šminkanja. U stvari, toliko smo različite da ja uopšte ne kontam kako možemo biti u isto vreme toliko iste. 

Uvek smo imale isti prosek u školi. Imale smo po nekoliko četvorki, ali iz različitih predmeta- ona je bolje stajala sa prirodnim, a ja sa društvenim.

I nikada, ali nikada neću zaboraviti situaciju kada ja stojim ispred zbornice naše Gimnazije, ona mi prilazi i mi pričamo. Trebalo je da idem na takmičenje iz latinskog, a ona mi je želela sreću. I sama ponudila svoj krstić koji je uvek nosila oko vrata. A ja ga nisam prihvatila, pravdajući se da ne verujem u Boga. Ona se nije naljutila. Ali meni je i danas žao što nisam uzela taj krstić na par sati. Ni sama ne znam žašto, ali jako mi je žao...

Sad idem... Fakultet zove. A uskoro će i Divljakuša. Neka ostanem opet nedorečena, a vi  me shvatite. Dvaput se takva divljakuša ne rađa!!! :-*