Vavilonska Ribica -
Autor wavribica | 3 Januar, 2008 | read_nums (2050)

Kao što rekoh na početku, ovo je priča o Luna-nu, inspirisana Čudesnom pričom o Petru Šlemilu, obradjena na potpuno vavilonski način (ako ne verujete, pročitajte P. Šlemila, ne iziskuje puno vremena jer ima malo strana, ali navodi na razmišljanje i odvodi u neki poseban svet…jako je simpaticna, i obradjuje meni omiljenu tematiku- trgovinu onim što ne može da se proda, u ovom slučaju je to bila senka gospodina Šlemila, ja bih isto govorila o senci…dakle, senku sada ja pozajmljujem, ali vratiću je svom vlasniku  kad napišem priču, a knjigu sam ostavila nepročitanu pored svog kreveta samo da ne bih bila povedena idejom pisca…znam da je senka prodata, ali hoću svoj kraj…).

 


 

Luna-n je mladić lepog izgleda, naočit, pristojan, sasvim na mestu, ma takvog bi svaka za sebe poželela! Šta drugo reći…izuzev činjenice da je ipak malo čudnovat. Čudnovat, rekla bih… Reč kao eho odzvanja sada u mojim mislima…

Ja ga poznajem. Naravno, kako bih drugačije i napisala priču. Razgovaram sa njim svako veče. On ima tri oka, a to treće se pojavilo pre par meseci na skrivenom mestu. Neka ostane skriveno… U trećem oku se prelivaju drečave boje duge, zavisi od njegovog raspoloženja. Pre nekih osam stotina drideset godina dobio je na dar od kolege Sunca tu praktično nerealnu sposobnost da boju svojih očiju odredjuje ritmom svojih osećanja. To je nešto što ga čini posebnim. Tako znam kada je ljut, a kada raspoložen za ćaskanje sa mnom. Iskreno, kada sam ga upoznala pre nekih hiljadu i po godina, nisam bila oduševljena. Praktično sam smatrala da je baš gadan. Fuj! I mislim da me je lična odvratnost, više nego načelni razlozi ili predrasude, sprečila da se tada upuštam u neku dublju priču s njim. Tome, inače, doprinose znatno i okolnosti pod kojima smo se mi upoznali. Evo kako se sve zbilo… (Dalje)

    My picture!

Kategorije