Da li si ti Jozef K.?
Autor wavribica | 4 April, 2008 | read_nums (3013)Desilo se to ispred jedne gotske katedrale u dalekom malom gradu okruženom gustom brestovom šumom. Priroda je radila nešto što bi se moglo nazvati iskonskom imitacijom unutrašnjeg stanja devojke za koju ste možda već čuli. U pitanju je Iskra. Iskrini doživljaji su oslobodjeni zakona kauzaliteta i bilo kakvog hronološkog reda...samo da ne bude zabune. Naime, nebo je bilo mutno, bez i jedne zvezde, kiša nije padala, i nije bilo hladno. Naleti vetra su nailazili tako, kao da neko veliko bice udiše i izdiše, pa je njegov dah diktirao hladnoću ili toplinu vazduha. Ono nadgleda sve, Ono zna sve.
Iskra je prošla kroz dva reda visokog drveća koji u se nizali nedaleko od katedrale. Na po jednoj debeloj grani svakog dzinovskog drveta visila je po jedna svetiljka, slična onim uličnim koje se mogu videti u svakom gradu. Senke tih visećih svetiljki bi se avetinjski živo njihale tamo-amo kada bi Njegovo disanje usledilo neravnomerno, ili kada bi Njegov dah bio suviše nagao. Ali Iskra se nije bojala. Ona je znala svoj cilj. Ona je znala da je Njegov dah poziv na koji je ona morala da se odazove. To je ipak čekala već dugo. Njegov poziv... "Odazovi se! Da li se prepoznaješ? Znam da znaš da tebi govorim..." Često su se njenim umom sporo kretale ovakve misli.
Išla je sporo, ali sigurnim hodom, a ruzne face gargojla koje su joj odvlaščile pažnju su zajedljivo pokazivale svoje zube, kezeći se,
rugajući se svemu i svakome, praveći grimase koje kao da se miču kada
se malo bolje zagledaš u njih i kao da pokušavaju da pobegnu iz betona
sa kojim su neraskidivo, ali protiv svoje volje povezani.
Srce joj je jako udaralo, a ona je znala da drugačije ne može. Iako je nije bilo naročito briga. Šta... Videće Njega. On je taj koji diše. On je taj koji joj je uputio poziv. On je taj čija griža savesti počiva na solidnoj podlozi. Njemu nema pomoći. Verovatno će njegov nervni sistem, ako ga ima, a rekla bih da je tako, eksplodirati i to će biti najveća uzbuna elemenata ikada. Kao neki veliki razorni zemljotres, kao ogromni cunami koji ruši i potapa sve pred sobom. On je jak, Iskra Ga voli na poseban način....
Usledila je prijatna nesvestica, nekakva prigušena omamljenost kada je videla ono po šta je došla. Njegova boja se tako slaže uz njenu. Ipak, dosla je sa stavom. Obasjace ga sjajem svoje retorike, a On će slušati. Reći će mu neke stvari.........
U tom bitnom trenutku upada moja mama i pita: "Opet glumiš Kafku?"
"Ne", rekoh posle kraće pauze... I pridružih se svojima na večeri...
dugo smo čekali na ovaj nastavak, ali isplatilo se.
Autor domacica 04 April 2008, 20:24počinje da se probija nada.
Prijatno!