Ja puštam da me svako spasi...
Autor wavribica | 17 Decembar, 2007 | read_nums (7599)
Ovakve dane volim. Kad bih umela da napravim odgovarajući grafik bilo bi mnogo lakše da objasnim o čemu se radi. Naučiću i to jednom... Umesto toga, poslužiće reči s kojima sam u poslednje vreme posvađana na krv i nož, da ne kažem da me jako nerviraju što ne slušaju... Da su sve dosadne i nepotpune i da svakoj treba guranje da bi se izgovorile u željenoj formi i da bi zvučale onako kako to ja hoću. Sada s dozom rizika pišem reči koje verovatno neće ni na šta ličiti, koje će biti nepovezane, već izrečene, odavno prevaziđene i isfurane. E- baš me lepo briga! I još jednom- baš me briga!!!
Evo:
Ravna linija je tama, horor, smrt.
Ravne linije se bojim.
Šta je glupa ravna linija?
To je ono kad ne osećam a ma baš ništa. To je ravnodušnost, mirna pučina, Zemlja, tišina u glavi, mir u mislima, ušuškanost, harmonija, ljubav neuzdrmana bilo čim, delimično poverenje, nesigurna sigurnost, mutna jasnoća, middle level, srednje teška knjiga, bledunjava boja, neprimetan prsten...
Ništa se ne dešava.
Dakle, mrzim ravnu liniju.
Sve što iskače iz nje, iz koloseka, šablona, meni na neki uvrnut način prija...Mazohistički, ludo... Nema veze da li sam ludački srećna, ili na isto tako ludački način tužna, nema veze u kom smeru se linija pomera, koju kilometražu prelazi, koliko hiljada kilometara na sat jurca ili kuda vodi..... Bitno je da je kriva, jer samo takva daje osećaj da zaista živiš, a ne samo da pasivno postojiš. Postojiš? Super, imaš mogućnost da iskriviš liniju... ili da ti je drugi iskrive. Moja je danas opasno kriva. I ne znam kuda vodi, ni koliko daleko.
Super... Put u nepoznato... Svaki pokret uslovljava sledeći, svaka pojedinačna reč određuje onu koja će joj slediti... Svaka radnja oblikuje onu koja nastupa posle. I kako ja da živim, delujem, radim, mislim, funkcionišem, kad iz svega toga može da nastane gadna, da izvinete na izrazu vi koji čitate, pizdarija, ili abnormalno golema sreća koja ima snagu da ubije deo čoveka? Bukvalno je svaki sekund stvarnosti taj koji može da te okuje... I rasprostre ti put koji nije popločan dobrim namerama... I eto... tako ja dođoh do zaključka da treba da radim šta znam i da ništa nikog ne pitam...
"...ja te volim, ja ti pričam da možeš sve...ja te nosim tamo gde strahovi umiru...
..podigni pogled- ti letiš sam..." sada se nebo spušta dok moja suza pada dole i krivi liniju sve više i više...
Oi, najlepša i najmudrija Vailonska ribico! Pa gde si ti, jbt!? Stvarno mi nedostaješ... Od one predstave sa dva pedera (valjda, i dalje je ne kontam skroz), kada smo krivili liniju, nisam te vidio;) A 'Oću da te vidim! Sledeći vikend mi gledaš ins šolja... Jel da? Jel DA?
Autor samoja01 17 Decembar 2007, 23:45MOMENTALNO odg DA! :))))