Vavilonska Ribica -

Djavo

Autor wavribica | 23 Novembar, 2007 | read_nums (2297)
     
     
     
     
     
     
    U poslednje vreme sam postala neverovatno sujeverna (sad kao u poslednje vreme:-))... Nebitno, nije mi svejedno kad mi crna mačka predje put, kad mi se šolja ne otvori, kad sanjam čudne snove... Delom je za to sve kriva Ana, moja koleginica sa faxa, sa kojom vise gledam u šolju, nego što učim. Ona inače sve pogadja... I uskoro će otvoriti svoj blog. Bar je ja nagovaram, ali ima neku frku sa netom, pa kasni. Pismeno ću je dočarati jednom, ne sada, pošto imam drugu stvar na umu. Nije da ona nije uvek primarna, ali zasluzuje ceo post.Kiss A i treba mi još malo vremena da je upoznam. Kad sam već kod toga, kod poznavanja, reći ću da mi je jako čudno to što ja zapravo jako malo ljudi poznajem... U istinskom smislu poznajem. U mojoj glavi se nalaze svakakve misli za koje samo ja znam i retko kada baš te misli dodju do drugih ljudi, i opet odredjenih ljudi. Da bismo potpuno poznavali osobu, morali bismo joj razmrskati glavu, izvaditi mozak, posebnom i preciznom metodom ga razdvojiti na delove, pa te delove na ćelije, pa te ćelije poslati na super-mega-giga-turbo mašinu koja će da nacrta sve što se unutra nalazi. OK, jeste da mozak funkcioniše kao celina, ali ova mašina bi i to uzela u obzir. Mala digresija... Isto tako, drugi rade uvek nešto neočekivano... Nešto čemu sam se najmanje nadala, ili mozda čak ni to najmanje, ali opet me je ovo sujeverje dovelo do zaključka, nekog mog, naravno, i taj zaključak ne mora da bude validan...dakle do zaključka da se sve stvari dešavaju s razlogom, s dobrim razlogom, mislim "dobrim" u moralnom smislu, a ne "jakim". I desile bi se kad-tad. I uvek kazem: "Ko zna zašto je to dobro..." U principu, sve što se dešava jeste dobro, zavisi samo iz koje se perspektive posmatra. Opet to nije moja tema. Hoću da ispričam priču o Đavolu i devojci.
     
    Naravno da mi je Faust inspiracija... Skoro uvek jeste... Moze ovo biti moja verzija samo jedne scene. A zašto to pišem? Da otkrijem jedan deo svog razmisljanja, pa da ga podvrgnem svom cenjenom sudu kada ponovo budem čitala ovu priču...Čisto da vidim da li se razumem...
     
    Ukoliko ne bih sada odredila vreme i mesto dešavanja radnje, ispala bi od ove priče klasična bajka, malo preradjena ideja o čoveku/ženi koju ništa ne zadovoljava, ideja koja živi odvajkada i fascinira, mislim, samo odredjene ljude. OK, jesam ja sebi onako malo posebna, da ne lažem, ali kad kažem "odredjene" ljude, mislim samo na možda polovinu čovečanstva koja je oduševljena Djavolom. Da ne prenaglim u izjavama... Nije Djavo ono što je fascinantno. Djavo kao Djavo... Čak ni ne postoji. Taj termin ja koristim kad uradim nešto što nije svakidašnje. Nije svakidašnje smazati celu Milku od 300g, pa se onda zamalo ispovraćati... Nije svakidašnje jesti sirov grašak, ili sirove šampinjone. Mene hvataju neki trnci kada jedem sirove šampinjone... Ili kada jedem gljive uopšte. Obožavam gljive! Djavo je fascinacija koja se oblikuje iz činjenice da ja jedem gljive... Opet digresija... Nisam dugo pisala, pa moram da ubacujem ponešto sa strane...
     
    Dakle- vreme. Neka bude sinoć...eto. Sinoć. Šta fali tome da se moja bajka odigrala u toku protekle nedelje?
     
    Mesto... Velika siva zgrada. 
     
     
    Evo kako je bilo...
     
    Devojka, neka se zove Iskra, imala je predavanja do kasno...  Izašla je iz slušaonice na drugom spratu, stavila slušalice u uši i skontala da su joj baterije otišle do... da ne kažem koga... Ajd, OK... Šta sad? Ionako je u stanu za pola sata... Bacila je pogled kroz prozor i skontala da je  buka koju čuje, zapravo, udaranje velikih kapi kiše o prozor. Nije volela kišu... Nikako! OK je bila romantična šetnja sa dečkom po laganom, svežem, letnjem pljusku, ali ovo... Već je polako upadala u depresiju... Sasvim mahinalno je usporavala svoj hod... A inače nikad nije žurila... Otišla je do WC-a i ostala neko vreme zadubljena u ogledalo. Posmatrala je devojku ispred sebe. Ko je ona? Često se davala u razmišljanja tipa "da li uopšte postoji ona kao takva, ili je samo nečija izmišljotina?" (ko je preksinoć gledao South Park, zna šta pričam)... Uglavnom, bila je to devojka koja je dosta mislila o stvarima na koje zapravo ne može da utiče, po mišljenju drugih ljudi, onih koji su je slušali, ali ona bi se s vremena na vreme prosto prebacila u "ovaj" svet i postajala just a girl... Nego, avaj!Undecided Ako je čovek senzibilan i daje se u neka šira razmišljanja o samom postojanju i ako mu je životna suština stalna težnja za nekim višim ciljem, onda se teško može zamisliti da takav čovek ostane proračunato spokojan, celovit, poštedjen unutrašnjih lomova, ili barem vizija, kad se oko njega svuda proteže sistem koji je u svemu podešen tako da predstavlja potpunu suprotnost svim težnjama toga čoveka... Tada se može javiti i misao o smrti. Još jedan paradoks... Kako da nestanem, ako ni ne postojim? Kako da budem sigurna da je to što ja mislim dovoljan dokaz da sam stvarna? Kako kad nekad mislim jedno, a onda se prebacim na skroz drugi kolosek i izgubim se u sasvim trivijalnim stvarima kao što su drugi ljudi koje ni ne primećujem, obavezna lektira koja pokušava da formira tvoj stav, uredjaji za koje nemam pojma ni kako rade, da li ih pokreće magija koju je stvorio čovek, ili možda ipak nešto iznad čoveka... Onda u elektromagnetnim talasima koje ne mogu ni da zamislim, u gomili hladnih betonskih gradjevina, "papiru od vrednosti", svakodnevnim vestima.... 
    Ovo je bio trenutak kada se uznemirio njen demon.  Ona, potpuno ispunjena i ostvarena osoba, srećna, uspešna i zadovoljna, postala je odjednom toliko svesna da ne zna ništa, ne zna čak ni da li je ona sama stvarna, a da ni ne pominjem druge ljude, koje, kao što sam već rekla, skoro ni ne primećuje... Vladala je njome već dugo neka estetika nesklada, disharmonije koja je pretila da ugrozi nju u ovom običnom svetu, svetu sa "ljudima"... 
    I kao za inat, ostala je dugo tako nepomična ispred ogledala, zureći u sopstveni odraz kao tele u šarena vrata i, jednim dobrim delom zbog umora, i drugim delom zbog trenutnog tripa, ostala je sama u prizemlju  velike sive zgrade... Prišla je masivnim vratima i shvatila da je sama u velikoj sivoj zgradi, ZAKLJUČANA, pride.
    Visoki plafon prostorije kao da se izdužio i počeo da se skoro neprimetno izobličuje. Blagi sumrak počeo je da proizvodi tiho pištanje...  Krivicu za zvuk je svalila na kišu, zapravo, oluju koja je besnela napolju sve više i više.  Male svetleće bubice su se migoljile i u lepršavom, vazdušastom roju pozivale je svojom igrom da krene gore... Kao omamljena pratila je oblačić svetlećih kuglica... Bila je ponesena, ali potpuno svesna... Cela ova gotovo jeziva situacija ju je privlačila kao ogromni magnet, neverovatne snage. Nije se plašila, samo je radoznalost svirala svoju pesmu i ona je lakim, ritmičnim korakom išla stepenicama ka gornjem spratu. Stepenici su je vodili svojom uvijenom putanjom gore, putanjom koja je imala smisao, bila spontana, ničim inicirana... U tom trenutku samo je putanja bila zaista stvarna, neki čudan osećaj je ubedjivao Iskru da je to ono što ona treba da uradi. To je nešto što će je zadovoljiti. Otkriće tajnu........
     
    Nije ni znala da velika siva zgrada ima tavan. To je mesto na koje nikada nije zalazila i sada se našla baš tu. Stajala je gledajući u tron, koji je bio okrenut na drugu stranu. Neko je tu sedeo.  Začula je muški, prefinjeno hrapav glas. Ustao je i rekao:
     
    "Zvala si me?"
     
    "Da!", odgovorila je samouvereno, "Zvala sam te...", pitajući se istovremeno kako i zašto, šta, gde, ko........
     
    "Ja znam zašto...", govorio je glas, dok su je markantne svetle oči posmartale  pronicljivo, analizirajući svaku njenu misao.
     
    Bio je to On.
     
    Djavo.
     
    Biće rastrzano, izlomljeno u različitim presecima, biće vanvremensko.
     
    Ljude i knjige je zbog njega gutao plamen lomače. 
     
    Biće zabranjeno, ali svima dostupno... Neobično, nalik čoveku, ali videlo se da je nešto posebno.
     
    Stavio je na crveni sto pergament sa tekstom. 
     
    "Ja, Iskra, dobrovoljno, bez prisile i hladne glave pristajem  da predam svoju dušu g-dinu Djavolu, i za uzvrat prihvatam ostvarenje sebe, sa dušom da prodjem sve tajne, sva mesta, sve što sam ikada zamislila i sve ono što je moguće bilo kom čoveku da zamisli.................." Blablabla...
     
    Stajala je prazna linija na kraju.
     
    Ugovor je bio krvlju potpisan, zapečaćen i zatvoren.
     
     
    Iskra je u narednih sedam sati proživela sve što je ikada mogla da zamisli. U tih sedam sati stao je ceo život, otkrile su se sve tajne, videla su se sva mesta, govorili su se svi jezici, dodirnule sve divlje mačke, prevela se pesma kitova,   nacrtali su se najlepši crteži, posetile su se sve dimenzije, doživele najjače emocije, od neizdržive tuge, do prekomerne sreće, napisale su se najstrašnije i najlepše priče....... 
     
    U tih sedam sati Iskra se ostvarila.
     
     
    Sa istekom tih sedam sati čuli su se najstrašniji, najjeziviji krici sa tavana. 
     
    Ujutru je Iskra pronadjena mrtva.
     
    Nije mi je žao. 
     

16 Komentari & 0 Trekbekovi od "Djavo"

    uživala sam u svakoj reči.
    samo, meni je žao...
    pozdrav :)

    Autor kaleidoskop 23 Novembar 2007, 19:48

    čitam drugi put, ali još uvek me nešto steže oko srca, lepo napisano, a dali je lepo?
    Prijatno!

    Autor domacica 23 Novembar 2007, 20:14

    ANa, jbt! Pričaa je jebeno Xtra! Ich liebe dich! Ajd', kad se vidimo?

    Autor samoja01 23 Novembar 2007, 21:36

    Znaš da volim tvoj stil.Sviđa mi se. Opisano da se može dodirnuti..kao i svi osjećaji.
    Iskra, ispunjenje misli, trenutka... praćenej znakova, odluke u trenutku, izazov, želje, mašta...
    znam da Iskra ne želi da je žalimo, da drugačije nije mogla proživiti sve to, osim takvog žrtvovanja, ali nekako mi ipak žao.
    Da li bi Iskra sve ponovila zarad tih 7 sati..
    ja mislim da bi.
    Uživam dok te čitam:*

    Autor zaboravi 24 Novembar 2007, 00:39

    potpisujem zabopravi i dodajem poljubac :*

    Autor tuzna 24 Novembar 2007, 11:07

    @ svi

    Hvala, ljudi. Kad pročitam vaše komentare, bude mi žao što ovde ne provodim više vremena... Obožavam ovaj svet. Ali trudim se da sve postignem...

    Još bih dodala da, ne da mi jije žao Iskre, nego joj opasno zavidim. I uradila bih isto što i ona... Uvek!

    @ samoti -:)

    Joj, malo sam u frci zbog raspodele domova, ne znam da li cu stici da ista uradim ovaj vikend, a imam da prevodim Brechta... Ali, trust me, dacu sve od sebe da dodjem na kafu. Necu da te zovem da dolazis kod mene jer mi je soba u ocajnom stanju, pa me sramota... Malo sam se izgubila u ovom zivotu... Aj kiss, seceru! See ya in some time...

    Autor Vavilonska Ribica 24 Novembar 2007, 13:15

    Jako potresna i iskrena prica. Bas me je dirnula...

    Autor Q 27 Novembar 2007, 15:40

    samo, ima greska na kraju teksta....nije pronadjena Iskra mrtva, vec njeno fizicko telo.
    krici sa tavana su bili krici srece i radosti sto joj dusa napokon odlazi iz ovog zatvora.

    Autor zaoduh 27 Novembar 2007, 15:58

    @zaoduh

    Ne. Ona je nestala. Prozivela je sve sto se moglo proziveti, otkrila je sve tajne, spoznala znanje i ispunila se. Ona je svoj cilj ostvarila i njena svrha je prestala da postoji. Ona postaje Djavo... Fascinacija... Prividjenje u razlicitim dimenzijama...
    :-P

    Autor Vavilonska Ribica 29 Novembar 2007, 10:14

    Znam da bi ti htela :-P, ali ne ide to tako kao sto je u tekstu opisano....znas...ovo ti je kao neki scenario koji je iskrivio prvobitni smisao teksta na osnovu kojeg je nastao.
    Jeste ona nestala, ali iz vidnog- culnog polja nama dostupnog, a djavo....djavo ne postoji...odn. postoji ako mi zelimo da postoji...
    i ne moze da traje 7 sati nesto sto se odvija u dimenziji koja vreme ne poznaje...
    toliko za sada

    Demons....attack with hate
    Satan...in the fires of hell awaits

    Autor zaoduh 29 Novembar 2007, 11:15

    @ zaoduh

    Zli duse, nisi uzeo u obzir cinjenicu da je ovaj text nastao zbog toga sto se meni desavalo nesto za tih sedam sati, ili da sam sanjala san od sedam sati, ili da sam dozivela orgazam od sedam sati ili da sam se za sedam sati skontala, ili da sam se udrogirala, pa mi je trip trajao sedam sati... Mislim, lepo je sto imas svoju verziju price... Cak sam i polaskana,veoma, mogu reci, s obzirom da si ti u pitanju, ali ja sam na svoj nacin opisala nesto, i to je tako. Prica se ne menja. Smisao je moj i ja sam u prenesenom znacenju opisala nesto sto se odnosi na mene.

    Iskra je nestala iz culnog sveta tako sto su je svi ti "tripovi" izmucili do smrti, umrla je na isti nacin kao i Faust. I jeste postala Djavo. Postala je moja inspiracija. Gore sam i ja sama napisala sta podrazumevam pod tim kad kazem "Djavo"...

    Demons exist in one's mind, nowhere else...

    Autor Vavilonska Ribica 29 Novembar 2007, 16:53

    I da ne bi pomislio da sam sama sebi skocila u usta: vreme, o kom imam poseban stav, navela sam iz razloga sto je rec o "bajci" savremenog tipa, odnosno, o donekle istinitom dogadjaju opisanom na fantastican nacin. Mozda je greska sto nisam rekla "u periodu od zalaska do izlaska Sunca"... Verovatno bi doprinelo utisku... Tek mi je sad palo na pamet..

    Autor Vavilonska Ribica 29 Novembar 2007, 16:59

    ne ljuti se O, Vavilonska ribice...zaoduh je tu samo da cima i budi...ono sto je bitno je da je to sve trajalo 7, i slovima sedam, sati...

    Autor zaoduh 29 Novembar 2007, 18:59

    Aman, ne ljutim se, ali diras me u bolnu tacku. Sva se nalazim u toj prici vec neko vreme i onda se iscimam zbog 7, sedam, seven, sieben glupavih sati... Opet mi vreme pravi probleme...

    Autor Vavilonska Ribica 29 Novembar 2007, 19:58

    moram biti surovo iskrena, pricha je bljutava-my-love-story(ali neki dark section)i najbitnije NEMA POENTE nikakve.. mozda sam isuvishe kritichna ali to iz mene progovara sopstveni ego i zloca jer ipak....smatram da bih ja Djavola bolje 'videla' pozz

    Autor rebel 13 Mart 2008, 22:09

    rwerewrewrewr

    Autor ewrewrwerwer 16 Februar 2009, 10:56
Dodaj komentar





Zapamti me

    My picture!

Kategorije