Vavilonska Ribica -
Autor wavribica | 4 April, 2008 | read_nums (1904)
Desilo se to ispred jedne gotske katedrale u dalekom malom gradu okruženom gustom brestovom šumom. Priroda je radila nešto što bi se moglo nazvati iskonskom imitacijom unutrašnjeg stanja devojke za koju ste možda već čuli. U pitanju je Iskra.  Iskrini doživljaji su oslobodjeni zakona kauzaliteta i bilo kakvog hronološkog reda...samo da ne bude zabune. Naime, nebo je bilo mutno, bez i jedne zvezde, kiša nije padala, i nije bilo hladno. Naleti vetra su nailazili tako, kao da neko veliko bice udiše i izdiše, pa je njegov dah diktirao hladnoću ili toplinu vazduha. Ono nadgleda sve, Ono zna sve.
 
Iskra je prošla kroz dva reda visokog drveća koji u se nizali nedaleko od katedrale. Na po jednoj debeloj grani svakog dzinovskog drveta visila je po jedna svetiljka, slična onim uličnim koje se mogu videti u svakom gradu.  Senke tih visećih svetiljki bi se avetinjski živo njihale tamo-amo kada bi Njegovo disanje usledilo neravnomerno, ili kada bi Njegov dah bio suviše nagao. Ali Iskra se nije bojala. Ona je znala svoj cilj. Ona je znala da je Njegov dah poziv na koji je ona morala da se odazove. To je ipak čekala već dugo. Njegov poziv... "Odazovi se! Da li se prepoznaješ? Znam da znaš da tebi govorim..." Često su se njenim umom sporo kretale ovakve misli. (Dalje)
    My picture!

Kategorije