Sadašnji trenutak iz perspektive odraza u ogledalu
Autor wavribica | 22 Februar, 2008 | read_nums (2880)Kada se reč preda pokretu, govor gubi na važnosti. Reči više ne postoje. Ovo što ja koristim, neka ne budu reči više. Neka bude moje ogledalo, lik, odraz, slika koja iskreno govori o onome kako se trenutno oseća.
Ne želim da postavljam neku novu doktrinu.
Ne želim da se prikazujem kao veliki patriota.
Ne želim da pljujem po nekim određenim ljudima.
Niti mogu išta od ovoga.
Ne još.
Imam dvadeset godina. Idem na fakultet. Slušam ostrašćene govore i parole obrazovanih ljudi koji su tu gde jesu da bi nas učinili „humanim akademskim građanima“, na prvom mestu. A za čije babe zdravlje?! Da bi tamo neke instant-face imale dovoljno uranijuma i zlata...
I prvi put! Prvi put. Prvi, a ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je i poslednji, ja sumnjam u „srećnu zvezdu magičnu“ i bliža mi je generalna tragičnost. Prvi put mislim da je nije dobro što živim pod baš ovim komadićem neba. Prvi put sam sigurna da se oko mene puštaju pipci gnusnog, otrovnog, ružnog čudovišta koje preti da svojim ogromnim čeljustima (opet) zgrabi ono što se zove životom. Da, i sama vidim da sam dosta okasnila. Evo i zašto...
Govorim kao čovek, ne kao pristalica bilo koje političke struje. Da ne bude zabune, živim na severu Srbije. Ili, bolje da se izrazim: Beogradskog pašaluka. Dotiče me samo muk koji vlada gradom, samo lutajući pogledi užurbanih ljudi, svest o izgubljenosti i činjenica da nas opet neko ucenjuje. Neko (moja profesorica) je danas rekao: „Ljudski vek je suviše mali da bi se njime merila velika državnost.“, a ja sam ćutala. Samo sam se zamislila.
Čiji to vek?
Koliko ja znam, generacija naših pradeda je bila pometena ratom.
Koliko ja znam, generacije naših baba i deda su se rađale po kojekakvim šumama dok su bežale od metaka.
Koliko je meni poznato, generacija mojih roditelja je uništena devedesetim godinama.
Koliko ja vidim, ni mojoj generaciji se ne dešava neka lepa stvarnost...
Samo malo! Ispravite me ako grešim, ali nije u pitanju „jedan ljudski vek“, koji je možda „suviše mali da bi se njime merila velika državnost“. U pitanju je mnogo više... A nisam krenula od Balkanskih ratova. Nisam ni spomenula četiri veka pod Turcima.
Jedino što hladne glave mogu da kažem jeste to da stvarno mislim da je dosta.
Zašto smo uvek mi ti koji završe onako kako ne treba?
Zašto se nama smešta?
Zašto neki strani lektori u našoj zemlji nas nazivaju „prljavim, necivilizovanim ljudima koji jedu malu decu za doručak“?
Zašto neko ko je niko i ništa dodje ovde i kaže: „Ovo je moje“?
Zašto je Tito morao njima da „pokloni“ baš Kosovo? Što im nije dao Istru ili neki deo Slovenije?
Zašto su svi iz velike Jugoslavije izašli preporođeni, a mi se vratili sto koraka unazad?
Nije fer!
Samo da rata ne bude... Jedino je što sada želim...
I ja po porvi put isto tako ocećam. Istrpeo sam sve, ali DOSTA JE. Sto miliona godina da živimo, Srbija bi bila izranavljena ratovima. Kome smetamo? Tačno je da su svi izašli srećniji, nama ostade samo talog. Da nestanemo u njemu. Dobrim delom i sami doprinevši tome.
Autor Baladašević 22 Februar 2008, 13:41