Ovo je priča o Luna-nu ;-)
Autor wavribica | 3 Januar, 2008 | read_nums (20426)Kao što rekoh na početku, ovo je priča o Luna-nu, inspirisana Čudesnom pričom o Petru Šlemilu, obradjena na potpuno vavilonski način (ako ne verujete, pročitajte P. Šlemila, ne iziskuje puno vremena jer ima malo strana, ali navodi na razmišljanje i odvodi u neki poseban svet…jako je simpaticna, i obradjuje meni omiljenu tematiku- trgovinu onim što ne može da se proda, u ovom slučaju je to bila senka gospodina Šlemila, ja bih isto govorila o senci…dakle, senku sada ja pozajmljujem, ali vratiću je svom vlasniku kad napišem priču, a knjigu sam ostavila nepročitanu pored svog kreveta samo da ne bih bila povedena idejom pisca…znam da je senka prodata, ali hoću svoj kraj…).
Luna-n je mladić lepog izgleda, naočit, pristojan, sasvim na mestu, ma takvog bi svaka za sebe poželela! Šta drugo reći…izuzev činjenice da je ipak malo čudnovat. Čudnovat, rekla bih… Reč kao eho odzvanja sada u mojim mislima…
Ja ga poznajem. Naravno, kako bih drugačije i napisala priču. Razgovaram sa njim svako veče. On ima tri oka, a to treće se pojavilo pre par meseci na skrivenom mestu. Neka ostane skriveno… U trećem oku se prelivaju drečave boje duge, zavisi od njegovog raspoloženja. Pre nekih osam stotina drideset godina dobio je na dar od kolege Sunca tu praktično nerealnu sposobnost da boju svojih očiju odredjuje ritmom svojih osećanja. To je nešto što ga čini posebnim. Tako znam kada je ljut, a kada raspoložen za ćaskanje sa mnom. Iskreno, kada sam ga upoznala pre nekih hiljadu i po godina, nisam bila oduševljena. Praktično sam smatrala da je baš gadan. Fuj! I mislim da me je lična odvratnost, više nego načelni razlozi ili predrasude, sprečila da se tada upuštam u neku dublju priču s njim. Tome, inače, doprinose znatno i okolnosti pod kojima smo se mi upoznali. Evo kako se sve zbilo…
Šetala sam se ja kaldrmom pre dosta vremena, ubirala razne travke za najnoviji recept koji sam dobila od kume i razmišljala o raznim stvarima koje su mi tada bile na umu, izmedju ostalog i o zmaju koji mi je prodao svoju lako prilagodljivu senku za džak posebno uzgajanog krompira zlatne boje. Nije zmaj imao neke velike novce, pa sam pristala i na senku, mada nisam tada znala koji će mi. Kako, za ime Boga, da iskoristim nečiju senku?! I to zmajevu! Dobro, jeste prilagodljiva, i može da poprimi oblik onoga ko je koristi. Neću da grešim dušu, i kvalitetna je i lako se fiksira. „Ma dobro,“ rekla sam tad, „daj mi svoju senku ako nemaš ništa drugo...“ i setila sam se kako sam bila dobra sa njegovom pokojnom babom, inače dobrom ženom koja se spetljala sa zmajem, pa izrodila decu medju kojima je bilo i zmajeva i poluzmajeva, i po koja ptica selica. Celo to imanje ličilo je na neku farmu krupne živine sve dok starica, baba gorepomenutog zmaja, nije lupila šakom o sto i rasterala ih po belom svetu. Svako je otišao na svoju stranu, a ovaj zmaj se skućio u nekom gnezdu na najvišem drvetu u okolini, tačno na 8 560 koraka naspram mog glavnog prozora...
Tako sam ja imala jednu senku viška i, kako su se noći smenjivale, ja sam polako zaboravljala na taj fantastičan inventar svog podruma sve dok nisam naišla na mladića Luna-na, naočitog, pristojnog...
Luna-n je bio, kao što sam već rekla, sasvim na mestu, ali imao je jednu manu koja mi je odmah upala u oči. Nije imao senku. Kako sam to zapazila istog trenutka kad sam ga videla, odmah se u meni javila neka averzija prema njemu. Još je imao i zelene oči! Odmah sam pomislila kako je to kobna kombinacija: Zelene oči imaju zli ljudi, a čim ti fali senka, znači da si se petljao u neke Djavolje radnje… Ma odmah sam se naoštrila da spravim neki jači napitak za odbranu od uroka, kad eto ti ga! Zove mene Luna-n u šetnju…
Realno, bila mi je nepodnošljiva i sama pomisao da u njegovom društvu podjem kuda me je zvao, ali nisam želela da ispadnem nepristojna, nafurana cava, pa sam pristala, ali sam za svaki slučaj ponela svoj volšebni ogrtač za nevidljivost. Nikad se ne zna šta sve čoveku bez senke sa zelenim očima može pasti na pamet… Moja opreznost je bila sasvim opravdana.
Nadjosmo se nas dvoje, Luna-n i ja i krenusmo u šetnju. Činilo mi se kao da je umesto Luna-na nevidljivi vampir, smejući se podrugljivo, koračao pored mene. Hodao je bez svoje senke, osamljen, nekako tužan i čudnovat, dok se moja senka meni pokoravala i upravljala se i prilagodjavala svim mojim pokretima. Osećala sam neku bezobraznu nadmoć. On je to osetio. Kao meni u inat, sam je otpočeo svoju nesrećnu priču…
“Nekada davno imao sam i ja senku, znaš!“, rekao je, a ja sam zanemela. „I niko mi se nije rugao! Nikada nisam bio sam, uvek je tu bila moja senka, moja lepa senka!“, polako se zahuktavao i osetila sam kako se budi u njemu neizmerna dobrota i kako se oklop razbija i oslobadja tužnu istinu i mog budućeg prijatelja.
Ispostavilo se da je delom nesrećnim slučajem, a delom svojom nepažnjom zagubio senku negde u dalekom planinskom vencu Ida, da se stalno vraćao tamo, ali da nikada nije našao ni trag svoje senke, koja se verovatno osetila odbačenom i pobegla, i sada luta dalekim prostranstvima, ne mareći više za svog starog vlasnika i tražeći novog... Otkad nema svoju senku, oseća se kao u naručju smrti i ne gubi nadu da će je jednom ipak naći.
Ono što mu se desilo, primio je Luna-n kao da mu je sudjeno, svoju nevolju kao neizbežnu i okrećući glavu ka meni rekao: „Senka je nužnost. Ja cenim nužnost kao jedino mudro odredjenje što provejava kroz ceo veliki mehanizam u kome smo mi samo mali točkovi koji pokreću i koje pokreću. U ovom svetu ne možeš živeti normalno ako nemaš senku. Bićeš odbačen, zgažen. Nećeš živeti. Nećeš imati priliku da živiš. Uvek dobro čuvaj svoju senku, to ti je moj najiskreniji savet!“
Ne znam da li da to pripišem napetosti svoje duše pod pritiskom tako moćnih osećanja ili ubistvenom uzbudjenju koje je blizina ovog lepog čudovišta bez senke i zelenih očiju u čitavoj mojoj prirodi izazivala, ali u trenutku sam se setila da maltene u budjelaru imam senku viška koja može da spase ovog mladića koji je zaista bio sasvim na mestu… Odlučila sam da ga opet učinim vlasnikom neke senke.
Neću opisivati njegovo oduševljenje kada je dobio na ruke senku koja mu se u potpunosti prilagodila.
Dovoljno je da kažem da se od sreće pretvorio u ono što mi danas znamo kao Mesec i da je njegova senka ono što mi zovemo Mesečevom svetlošću...
Uz Luna-nov pristanak ispričala sam ovu priču, da ne mislite da je bilo drugačije...
Mi smo i dalje dobri drugari, a ja sam htela samo da vam dam do znanja da treba meni da zahvalite za postojanje Meseca.
There is a vitality, a life force, an energy, a quickening, that is translated
through you into action, and because there is only one of you in all time, this
expression is unique. And if you block it, it will never exist through any other
medium and will be lost. (Martha
Graham)
hvala!
Autor domacica 03 Januar 2008, 18:05Prijatno!