Mozda koristim svoj nasledjeni osecaj za dramaticnost i pokusavam na svoj nacin da se uverim da u prividnom haosu sveta zaista postoji neki red. Poverovacu svom unutrasnjem demonu i reci nesto sto nije bas da dolici devojci koja zivi u 21. veku... Oblacim se sasvim normalno (moje poimanje normalnosti u oblacenju mozda ce se lakse protumaciti ukoliko se  skokne do clanka Style na http://wavribica.blog.rs/blog/wavribica/iskreno.../2007/04/18/style), smatram da ponos, gnev, bes, ljubomora mogu denekle zaseniti razum, ali sada su mi misli totalno sredjene, sasvim hladne glave kazem da verujem u vestice, demone, natprirodne sile, duhove, carobnjake i da zelim da se bavim okultnim radnjama, komuniciram sa mrtvim istorijskim legendama, zlikovcima i dobrociniteljima, svalerima i budalama... Da pomeram stvari mislima i izazovem pozar pogledom... Zelim da osetim vrh, najjaca moguca osecanja, da odem u Keniju u Najrobi i na safari, na Madagaskar u Antananarive, da jedem jabuke iz Herinog vrta, flertujem sa Apolonom.... Da imam vizije o buducnosti, devet zivota i sedim na oblaku.

"Koliko besmislenih reci

Prsnuce mi od toga glava

Kao da slusam kako dreci hor

Od sto hiljada budala..."

Rece Gete u stihu u svom Faustu u sceni sa Djavolom. Nekad cujem te reci kako odzvanjaju u tisini. Mislim, ne cujem ja glasove u glavi, nego samo zamisljam... Mada se danas glasovi vise i ne smatraju ludilom, kaze moj drug Filip...

Nego, sujeverje nema neke velike veze sa hrabroscu mladog coveka. Danas mozes biti sujeveran potpuno tajno. Ako to niko ne zna, nece te osudjivati sto si se uznemirio zbog crne macke na prozoru, ili crvenog konca na kapiji.

Ne znam da li se ovo moje moze nazvati sujeverjem. Hajde da pricam, recimo o hrani. Ja uvek znam sta mi se jede... Divljacki strasno i precizno. I ne podnosim ljude koji jedu da bi udovoljili samo osecaju gladi. Ja uzivam dok jedem, u svakom zalogaju, u svakom mirisu, to je za mene vise duhovno zadovoljstvo.

Ja uzivam dok gledam oblake i svakome nadjem smisao. Volim tisinu... To je za mene molitva...

Volim jeziva mesta....Ona koja zrace neobicnom aurom zloslutnosti... Mrak... Ali ne i da se bojim. Samo volim da osecam jako! I ne razumem ljude koji osecaju plitko i ne trude se da dostignu ono duhovno sto je toliko snazno da se moze opipati... Nekad sama sebi stvorim svet u zamenu za bilo koju drustvenost, pretvorim vreme u prostor i igram se... Tu postanem vatrena i plahovita dama koja bi katkad bez mnogo razmisljanja, u jedan mah, digla sva sidra i otisnula se na pucinu, ne obaziruci se mnogo na vremenske prilike. Ona je zabrinuta za krajnji cilj covecanstva i za sopstveno spasenje, ali se gubi... Pucina je velika, a zivot kratak... Nema vremena... Da li da odustane ili da krstari i dalje, pa da neko drugi nastavi njenu potragu?

Pa nekad se i smem zabrinuti ako pomislim da ce se nesto desiti, to kazem naglas i onda udari grom iz vedra neba i opomene me... A da li sam ja toliko vazna da me grom opomene? Sta ima on sa mnom? Ili nas mozda sve upozorava, svaki pokret, svaki zvuk... Sve govori i od pomoci je, ali mi ne umemo da tumacimo... Ili necemo... Ne, pre bih rekla da ne umemo, jer smo opsednuti tom famoznom apsolutnom istinom i krajnjim ciljem...

Sad sam udovoljila najplemenitijim literarnim pobudama svoje malenkosti i neke svoje izopacene ideje zapisala... cisto da se setim nekada kada budem krstarila Internetom... Sta se to krije iza osobe koju u nekim situacijama tako slabo poznajem. Mada... Uz ovoliko digresija bojim se da necu sama sebe razumeti. Cudan je ovo trenutak... Prosto ne smem da ponovo procitam clanak.

Idem da zovem Divljakusu... Mislim da je potrebno!